Ljubitelji anime filmova ili manga stripova ima u Srbiji i susreću se na raznim anime i manga događajima u Beogradu, a i po klubovima poput Sakurabane. Upravo vi ljubitelji ovih žanrova predstavljate jednu subkulturu koja je nastala svuda u svetu pa i ovde kod nas. Taj trend je započeo u Japanu, i ta subkultura, uostalom njeni pripadnici dobili su i ime po kojoj su poznati – Otaku.
Sve je počelo 1983. kada se pojavio jedan mali i ne baš politički korektan članak esejiste Nakamori Akioa , a koji je predstavljao bitan momenat u novinarstvu subkulture. U članku je prvi put, zvanično predstavljena reč ”otaku” kao definicija tada nove demografije društva. Pre nego što je ovaj termin predstavljen, grupa obožavatelja animea i mangi bila je poznata pod raznim imenima, kao što su mania (”manijaci”), nekura-zoku (nemoralno, “mračno pleme”), ) , i čak byōki (“bolesnici”), ali nijedna nije pogodila raznovrsan i poseban borbeni duh grupe – što je simbolizovala reč ”otaku”.
Kada se prvi deo “Otaku istraživanja” (『おたく』の研究”Otaku no Kenkyu”) pojavio na stranicama nepoznatog nedeljnog porno strip magazina Manga Burikko, Nakamori verovatno nije znao da će njegova reč nastaviti da živi i dalje. Takođe treba da imamo u vidu da Nakamori nije izmislio tu reč jer ona sama po sebi znači izuzetno učtivo (učtivije od uobičajenog učtivog obraćanja) “ti” na japanskom. Možda zbog ovoga, ”otaku” se neće steći široku popularnost pre 1989. godine , kada je sam Nakamori koristio termin u biografiji koju je napisao o ozloglašenom serijskom ubici Miyazaki Tsutomu, i kad je došlo do izdavanja najbolje prodavane knjige komentatora pop kulture Machiyama Tomohiro-a Otaku no Hon (”Otaku knjiga”) iste godine.
S obzirom na svoje skromno poreklo, ”otaku” je procvetao dok nije postao definitivno termin kojim se označavaju pojedinci koji se bave svojim hobijima sa velikom tvrdoglavošću koja je na granici sa opsesijom.
Japi Priručnik
Ova knjižica koja je objavljena u broju Anime magazina iz avgusta 1984. godine predstavlja odličan podsetnik da nismo uvek imali potcenjivački termin kojim bismo opisivali armiju mladih japanskih anime obožavalaca. Mada sada uobičajena reč ”otaku” se zvanično pojavila godinu dana ranije u članku Akio Nakamorija i nije se dosta upotrebljavala sve do kraja decenije i to uglavnom kao epitet. U međuvremenu, Anime magazin je napravio ovaj pamflet sa namerom da imenuje rastuću subkulturu koja nesumljivo obuhvatala veliki deo svojih čitalaca. Ime koje su izabrali bilo je ”Japi ”(Yappie – skraćeno od Young Anime People, mladi Anime ljudi).
U odnosu na Nakamorijevo slabo hvaljenje socijalnih veština prosečnog ljubitelja anime crtanih i manga, Anime pokušava da ih predstavi kao pojedince koji su zdravi, lepo građeni, izraženog urbanog stila, i koji ”poseduju to”. Ako se pogleda sa strane možemo primetiti da veći broj Anime opisa takozvanih Japija , sa njihovim ” urednim i čistim” frizurama, dobrim styling-om, i jednakim interesom među polovima, izgleda više kao san nego kao realnost. Možda ovo objašnjava zašto termin nikad nije prihvaćen.
TOKYORAMA 